Ноћ је била густа, без звезда, само је ветар завијао кроз планинске кланце Старе Србије. Аксентије Бацетић, познатији као Бацета Рујанац, седео је на ивици логора, загледан у далеке светлости турских стража. Лице му је било окаљено борбама, али очи – очи су му сијале истом оном ватром која га је гонила још од младости.
Рођен у питомој Кривој Реци, међу зеленим брежуљцима Златибора, Бацета је одрастао уз приче о хајдуцима, српским устаницима и правди која се, кадкад, морала изборити мачем. Као младић, ушао је у редове Народне радикалне странке, верујући да се слобода осваја умом и речју, али живот му је убрзо показао да је срце често морало да закуца брже – у бегу, у борби, у жестини одлука.
Пут у изгнанство и повратак у олуји
Године 1882, када је у Србији планула Тимочка буна, Бацета је стао уз устанике. Био је млад, ватрен, одан идеји да народ мора имати право на свој глас. Али кад је буна угушена, морао је да бежи – прво у Бугарску, а затим у Русију, где се обучавао за војника у подофицирској школи. Тамо је постао јункер, упознао војну вештину, али што је најважније – научио је да се свет не дели само на фронтове, већ и на сенке где се ратови воде тихо, у издајама, у поверљивим шапатима, у шифрованим порукама.
Када се вратио у Србију, добио је чин подофицира. Већ тада, судбина га је везала за обавештајне послове. Под заклоном ноћи, преко граница које су будно чуване, носио је тајне податке, скривао српске поверљиве људе, шапутао информације онима који су знали шта с њима да чине.
У Српско-бугарском рату 1885. године, био је човек из сенке, преносио је податке о бугарским трупама, њиховом распореду, снази, намерама. Али сенке нису увек довољне да прикрију траг. Открили су га. Осудили на смрт.
Бекство из чељусти смрти
Али Бацета је знао да смрт није увек крај – понекад је само почетак новог пута. Српска страна је инсистирала да му казна буде ублажена, и уместо смртне пресуде, осуђен је на 101 годину робије. Но, зидови тамница нису могли да задрже човека попут њега. Успео је да побегне, измигољи из чељусти судбине и врати се у Србију.
Нови задатак – Аустроугарска. Али тамо, у двојним играма царства и шпијуна, једна погрешна оптужба означила је крај његове званичне обавештајне каријере. Оптужили су га да је бугарски шпијун. Изгубио је службу, али не и вољу.
Четнички војвода – последња битка
После Мајског преврата 1903. године, Србија се окренула новој, тајној борби – подизању четничког покрета у Старој Србији и Македонији. Бацета је био човек који је знао како се ратује без фронтова, како се мреже плету испод непријатељског носа, како се људи подижу из пепела. Постао је војвода, командант свих српских чета у борби против Турака и Арнаута.
Године 1905. учествовао је у бици на Челопеку, једној од најчувенијих битака српског четничког покрета. Пуцњи су се разлегли кроз горе, Турци су осетили јачину српског отпора. Али Бацета је знао да борба тек почиње.
Јуна 1905, турске потере су кренуле на њега и његовог саборца, Чича Павла Младеновића. Код села Бељаковце, борба је била последња. Опкољени, без наде у појачање, али са неизмерном вером у част и борбу, Бацета и Павле су се борили док је било метака. Када их више није било, потегли су каме. Турци су се чудили – одакле толико снаге у људима који знају да немају куда?
- јуна 1905. године, Аксентије Бацетић, Бацета Рујанац, пао је мртав, али не поражен. Његово име постало је део предања, његова прича шапат који се и данас чује у сенкама златиборских шума, у одјецима четничких песама, у гласовима оних који верују да слобода нема цену – осим сопственог живота.
текст:П.Ф
