Јелена је била прелепа девојка, васпитана у строгости и достојанству угледне породице Панчић. Очи су јој биле дубоке попут пиротских извора, а коса тамна као ноћи које је проводила сањарећи о љубави. У гимназијском дворишту, где су се ученици и професори сретали између часова, њене кораке први је приметио млади професор Стеван Сремац.
Стеван, човек оштрог ума и још оштријег пера, био је фасциниран Јеленином грациозношћу и памећу. Била је ћерка свештеника, отмена и поносита, а у њему се будило нешто што до тада није осетио – жеља да неком припадне, да се у нечијем осмеху изгуби и пронађе истовремено.
Шапутало се по Пироту да се професор Гимназије загледао у свештеникову кћер, али нико није знао да су њихови разговори, кратки и ретки, били препуни нежности. Упознали су се случајно, кад јој је, у журби да пређе улицу, испала марамица. Он ју је подигао, а она му захвалила тихим гласом. Од тог дана, сваки њихов сусрет био је обележен дугим погледима и осмесима који су говорили више од речи.
Али, Пирот је био мали град, а судбина понекад сурова. Њен отац, Пантелија, био је строг човек, одан политици и својим уверењима. Када је у локалним новинама освануо Сремчев текст у којем је оштро критиковао градске власти, Пантелија је препознао алузију на себе. У том тренутку, судбина двоје младих била је запечаћена.
Јелена је удата за другог, за човека кога није волела, али је знала да се мора повиновати одлуци оца. Стеван је наставио свој пут, али никада више није помислио на брак.
Године су прошле, Јелена је постала прва школована бабица у Пироту, а Стеван чувени писац. Њихови животи су текли различитим токовима, али се у ноћима, када би Јелена бдела над мајкама и новорођенчадима, питала шта би било да је судбина дозволила да се њихова љубав испуни. А Сремац, сваки пут када би на хартији описивао снажне и племените женске ликове, можда је у мислима имао баш њу – лепу, отмену Јелену из Пирота.
текст:Пеђа Филиповић
фотографије Јелена и Стеван https://sr.wikipedia.org/wiki/
